LUSTRACIJA KAO MEHANIZAM DEMOKRATSKE SAMOODBRANE I TRANZICIONE PRAVDE: ZAKON O ODGOVORNOSTI ZA KRŠENJE LJUDSKIH PRAVA

Apstrakt

Demokratsku tranziciju Srbije s početka dvehiljaditih karakterisala je postepena konsolidacija demokratskih institucija, ali je poslednjih decenija uočljiv trend demokratske regresije, manifestovan kroz auto­kratizaciju i osporavanje izbornih procesa. Ovakva regresija dovela je do sve češćeg svrstavanja Srbije u „sivu zonu” demokratizacije. Isto­vremeno, globalni kontekst obeležen je jačanjem autoritarnih i hibrid­nih režima, rastućom ekonomskom nejednakošću i porastom desnog populizma, što je doprinelo revitalizaciji koncepta demokratske samo­odbrane. Posebno mesto u ovoj literaturi zauzimaju modeli militantne i neomilitantne demokratije, koji nude različite normative i mehanizme zaštite demokratskog poretka od antidemokratskih aktera.

U ovom radu analiziramo Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava kao prvi posttranzicioni zakon o lustraciji u Srbiji, smeštajući ga u teorijski okvir različitih modela demokratske samoodbrane i tranzi­cione pravde, upoređujući ga sa praksama i modelima lustracije u drugim postkomunističkim društvima. Kroz kvalitativnu analizu za­konskog teksta, skupštinske rasprave o njegovom donošenju i javnih nastupa relevantnih aktera, rad nastoji da pozicionira srpski model lustracije u okviru nekog od modela demokratske samoodbrane, da utvrdi elemente drugih modela koji su potencijalno prisutni, kao i da kategorizuje ovaj primer lustracije u neki od primenjenih modela lu­stracije u drugim postkomunističkim društvima.