FILOZOFSKO OBRAZOVANJE I MENTALNO ZDRAVLJE: PARADOKSALNI ZAHTEVI I RADIKALNO MIŠLJENJE

Apstrakt

Tekst predstavlja radikalnu kritiku savremenog obrazovnog sistema kroz teorijski okvir Altiserove teorije ideoloških aparata, Gramšijeve hegemonije i Lakanove psihoanalize. Polazim od teze da školski aparat, kao dominantni državni ideološki aparat u kapitalizmu, oblikuje subjekte prilagođene reprodukciji postojećih klasnih i ideoloških odnosa, pri čemu se i nastava filozofije uključuje u taj proces, umesto da ga razotkriva. Interpelacija funkcioniše kroz paradoksalne zahteve (npr. empatija u takmičarskom kontekstu), što vodi ne samo ideološkoj nego i psihološkoj alijenaciji. Mentalno zdravlje sagledavam kao normativni instrument prilagođavanja, a ne kao rezultat autentičnog „rada na sebi”, dok alternativnu liniju mišljenja – psihoanalitičku, antihumanističku i „strukturalističku” – koristim za afirmaciju nesvodive borbe i otpora. Filozofija se ovde postavlja kao potencijalni alat oslobađanja, koji treba da raskine sa ritualizovanom i depolitizovanom praksom, kao i da prepozna učionicu kao političko bojno polje. U tekstu zagovaram transformaciju obrazovanja iz aparata prilagođavanja u prostor kritičke subjektivacije, u kojem učenik postaje akter mišljenja, a nastavnik figura koja treba da omogući simbolički rad. Autentično obrazovanje ne integriše, već subvertira, uspostavljajući mogućnost da subjekt deluje iz pozicije slobode, a ne funkcionalnosti. Izaz iz alijenirane učionice nalazi Ransijer, koji, za razliku od Altisera, ne podvodi obrazovanje samo pod mehanizam interpelacije, nego nastoji da učionicu pretvori u poligon jednakosti i emancipacije.